Dobrdošli na ostrvo neuglađenih igračaka.

Ako ste mislili da ćete gledati Bertolučijeve (Bernardo Bertolucci) Sanjare – The Dreamers (2003), premeštene u devedesete, sa malo manje erotike i mnogo više klišea – nećete. Ako mislite da je ovo još jedan tinejdžerski film, sa izlizanim floskulama i već viđenim stereotipnim likovima – nije. Ako Vam zvuči pogrešno rečenica „Osećam se besmrtno“, koju dečak od petnaest godina izgovara na počeku filma, onda treba da odgledate film do kraja, da biste shvatili zašto se on stvarno tako i oseća. Ne, ne treba samo da pogledate film, treba da uronite duboko u sebe i podsetite se kako ste disali i bivstvovali, kada ste u svom životnom stažu imali samo tu beznačajnu cifru.  Ovo je zapravo film o tome šta znači tražiti sebe i upoznati se. Kako krenuti u život; kako isplivati iz sveta Nedođije, nakon što srećno odrastanje i postepeni napredak, koji idealizuju i potenciraju savremeni psiholozi, nisi ni imao. Napokon film, koji se bavi pravim, pravcatim tinejdžerima.

Sve predrasude, koje sam imala, po pitanju ovog filma, pale su nakon prvih dvadeset minuta. Da li je problem bio u prvih dvadeset minuta filma ili je problem bio u meni, koja nisam mogla da uplivam u te  godine i u njihove velike, a meni zapravo male probleme (mogu tek misliti kako je onda nekom starijem), to još uvek ne mogu da razlučim. Donekle verujem da je reditelj (Stephen Chbosky) želeo da uvede publiku, na jedan suptilan način u celu priču, u tu vidljivu horizontalu; da bi onda, nakon uspostavljanja zapleta, krenuo da kopa po dubini ljudske psihe. U drugu ruku, donekle je i meni trebao trzaj, da bih se podsetila kako je to biti taj nesnađeni mali čovek , koji još uvek nije upoznao samog sebe, a kamoli druge. Fantastična stvar, koja me, prvenstveno nagnala da pogledam ovaj film, jeste činjenica da je pisac knjige ujedno bio i reditelj, te me zanimalo kako to izgleda, kada ne dođe do sukoba ideja, unutar glave i na ekranu.

Filmsku priču vodi jedan stidljivi momčić, Čarli (Logan Lerman), koji nakon ubistva najboljeg prijatelja kreće u srednju školu, gde već prvog dana  priželjkuje samo jedno – da se ona i završi. Jedina sigurnost, koju ima u svom životu jeste njegova soba i njegove knjige. Van tog sveta, on ne uspeva da se uklopi. Na časovima, prećutkuje stvari koje zna. Stidi se sebe, stidi se života… Priča doživljava zaplet onog momenta kada upoznaje dva maturanta, brata i sestru; Patrika (Ezra Miller), sarkastičnog i dendijevski inteligentnog geja i Sem (Emma Watson), njegovu impulsivnu i šarmantnu, prerano sazrelu sestru, koji ga uvode u svoje društvo. Međutim, prava priča se otkriva tek, nakon određenog vremena. Svako nasmejano lice njihove grupe, nosi na glavi svojevrsnu pećinu, u kojoj se krije od sveta. Drugima dozvoljavaju da vide vrh te ledene sante, dok sve ostalo drže duboko ispod površine svoga bića. Reditelj Stiven Čboski (Stephen Chbosky) u ovom slučaju uplivava u misli ovih mladih ljudi i kroz postepene flešbekove, razjašnjava šta je to dovelo do toga da oni budu u stvari tako izgubljeni u svetu koji ih okružuje.

Direktor fotografije, na jedan divan način, pravi malu magiju, prikazujući nam doslovno svet kroz njihove oči. Pred nama se stvaraju retro slike, hiljade lampica postavljenih po prostorijama, noćna svetla Pitsburga, pogled ka nebu okupanom zvezdama… Uz sve to, efekat putovanja kroz vreme, povećava se i svojevrsnim efektima pridodatim muzici, zbog kojih imamo osećaj da je u naš stan unet kasetofon, koji reprodukuje kasete tokom celog filma i budi neku dozu sentimantalnosti u nama.

Na internetu, postoji nekolicina negativnih kritika, koji tvrde da je ceo film previše banalizovan i nezreo, međutim, film savršeno oslikava proces učenja socijalnim veštinama; proces u kom jedno dete treba da postane pripadnik zajednice, koja ga okužuje. On nas podseća na one mukotrpne momente, u kojima nismo znali kada je primereno uraditi šta u društvu; šta treba uraditi da pivučemo pažnju onog ko nam se sviđa i najbitnije od svega, kako se izboriti sa svojom prošlošću. To prosto u tim godinama nisu banalne stvari. Sem je prerano ušla u svet odraslih, Patrik ne može da se izbori sa svojom seksualnošću, a Čarli u sebi krije mnogo dublje probleme, koji pored hronične veltšmercovske bolesti, do kraja filma ostaju nerazjašnjeni.

U filmu, veliku ulogu igra i profesor Anderson (Paul Rudd), koji predstavlja jedan zaseban nivo priče, koji podseća malim delom na Društvo mrtvih pesnika – Dead Poets Society (1989) i onu čuvenu sponu, koji neki od nas imaju sreće da osete sa profesorom. To je priča, koja govori o čitavoj biti profesorskog zanimanja i o tome šta zapravo znači ta profesija. Za jednog profesora, uvek će biti onih učenika kojima nije potreban, kao i onih koji mogu i bez njegove pomoći, ali oni do kojih uspe dosegnuti su oni na čiji život i dalju sudbinu, imaju veliki uticaj. Profesor Anderson uspeva dopreti do Čarlija i probuditi u njemu, na starinski, misionarski način, taj skriveni talenat za pisanje, pokazujući mu samo nerikosnovenu veru u njega, kao dete sa velikim potencijalom. Upravo on mu pomaže u shvatanju poretka funkcionisanja stvari u svetu odraslih.

Onog momenta, u kom njih troje nauče da žive sa svojom prošlošću, njihova etapa odrastanja se završava i negde, kao poslednja misao, koja ostaje duboko urezana u nama, stoji sama, na pijedestalu rečenica: Ne možemo birati odakle dolazimo, ali možemo birati gde idemo.

Definitivno film, koji će nas vratiti u dane traženja, da bismo ponovo sagledali, da li smo i gde smo pogrešili. Film, koji će mladima, bez ikakvih izlizanih fora i floskula, bez lažne predstave o tome šta uopšte znači biti mlad, pokazati koliko smo mi zapravo normalni ovakvi kakvi jesmo. U redu je biti neuglađena lutka, jer smo na kraju krajeva, ljudi, a ne roboti. Nesavršeni smo, spoznajemo tu duboku istinu i bez problema živimo sa njom.

Scenario i knjiga: Stephen Chbosky

Režija: Stephen Chbosky

Produkcija: Lianne Halfon, John Malkovich, Russell Smith

Direktor fotografije: Andrew Dunn

Montaža: Yana Gorskaya, Mary Jo Markey

Uloge: Emma Watson (Sem), Logan Lerman (Čarli), Nina Dobrev (Kendis), Ezra Miller (Patrik), Mae Whitman (Meri Elizabet), Paul Rudd (Bil), Melanie Lynskey (Tetka Helen), Johnny Simmons (Bred)

Ocena: 8.5

The post The Perks of Being a Wallflower – Čarlijev svet (2012) appeared first on Svet Filma.

Šekspir je bio i ostao nepresušan izvor inspiracije filmskim stvaraocima. Tokom godina, samo je menjao ruho, žanr i epohu, u kojoj se pojavljuje, ali je svaki put, dobijao neku novu dimenziju. Pojedini podaci ukazuju na činjenicu da je do danas proizvedeno preko 250 filmova, koji su kao osnovnu ideju, uzeli baš teme iz njegovih dela. Koliko god bili fenomenalni primeri klasičnog Šekspira, sa nenadmašnim britanskim akcentom, poput Hamleta, Keneta Brana, toliko su savremenom gledaocu ovi drugi uplivi u nepoznato, mnogo prijemčiviji. Osvrnimo se  samo na nesvakidašnju ekranizaciju Hamleta u crtanom filmu Kralj lavova – The Lion King (1994), zatim Priču sa zapadne strane – West Side Story (1961), sa Romeom i Julijom smeštenim u dve suparničke ulične bande ili na Kurosavin Krvavi presto – Kumonosu-Jô aka Throne Of Blood  (1957), gde se Magbet teleportuje u feudalni Japan.

Braća Vitorio i Paolo Tavijani (Vittorio e Paolo Taviani), veterani italijanske kinematografije, odlučili su da celoj šekspirijanskoj ideji, dodaju nove kulise – zatvor.  Samu ideju za film Cezar mora umreti, dobili su nakon prisustvovanja izvođenju Inferna, režiranog od strane Fabio Kavalija (Fabio Cavalli), gde su glavne uloge tumačili upravo zatvorenici. Nakon toga su Šekspira sa svojim Julijem Cezarom ubacili među prestupnike i kriminalce. Njima je u ovom slučaju zadato da se terapijski identifikuju sa svojom ulogom, tako što će jezikom ulice, prepunim lokalizama, potisnuti njima nepoznat, književni jezik. Ovaj detalj verovatno predstavlja posebno iskustvo poznavaocima italijanskog jezika, a predstavlja i svojevrsni otklon od arhaičnosti renesansnog engleskog jezika, kojim je delo pisano. Humanistički pristup filmu, braće Taviani, dodatno se pojačava putem kolorita, gde se emocije glavnih aktera jednostavno iskazuju putem boja. Pojavljuju se i dva tipa fotografije, kao dva simbola. U delovima filma, koji su u boji vidimo uplivavanje u identitet i živote Cezara i njegovih podanika, dok je putem crno-bele, ahromatski, prikazan nedostatak fizičke slobode i zatvorski život. Pred nama se stoga razvijaju dve fabule, na dva nivoa – Jedna o Cezaru i njegovim poslednjim danima vladavine, a druga o zatvorenicima, čuvarima tavanice, i njihovom ubijanju i prekraćivanju vremena.

Premda se čini da je ideja Šekspirovog dela potisnuta u drugi plan, ona u našoj glavi srasta u savršenu koheziju sa prvim nivoom priče. Kao što se zatvorenici poistovećuju sa Brutom, Kasijem, Markom Antonijem, Cezarom, tako i mi, preko njih kao medijuma, sve dublje ulazimo u psihologiju Šekspirovih likova. Uz sve to, efekat poistovećivanja se povećava usled činjenice da su svi ti prestupnici, zapravo teritorijalni potomci ovih istorijskih ličnosti.

Premda ovakva ideja Šekspirovog dela među okovima, nije prvi put realizovana tek na ovom filmu, na primer film Mickey B, na kritiku i gledaoce ostavio je mnogo jači utisak, nego svi njegovi prethodnici. Ono što je u velikoj meri dovelo do tog rezultata, jeste ta udarna emocija, koja je proizašla iz činjenice da  kasting za profesionalne glumce nije ni održan. Glumci su zapravo bili naturščici, tj. pravi prestupnici, koji su osuđeni na dugogodišnje, neki čak i doživotne kazne. I tako uplivavamo u jednu dokudramu, gde se pred našim očima iz trenutka u trenutak preliva život prijatelja i neprijatelja samog Cezara, Bruta i naposletku mnogobrojnih zatvorenika. Na samom početku filma, jedan po jedan akter nam bivaju vickasto prestavljeni, da bi nam nakon toga bili predočeni njihov zločini, čime reditelji pokušavaju da izbrišu celokupan prvi utisak i stavljaju pred sebe tešak zadatak. Paolo Tavijani je izjavio, šta je zapravo bio njihov cilj, rečenicom Nadamo se da će gledaoci, kada film bude pušten u javnost, reći sebi, ili čak i ljudima oko sebe, da i zatvorenik sa strašnom, čak i doživotnom kaznom, jeste i uvek ostaje ljudsko biće. S obzirom da je glavna radnja ipak sagledana u samom procesu stvaranja predstave, mi tek u retkim, ali veoma efektnim trenucima, dobijamo mogućnost upoznavanja glavnih likova. Upravo u toj činjenici se i ogleda izazov i veličina samih reditelja. Kako se film i predstava, unutar njega razvijaju, tako i akteri unutar sebe, otkrivaju potisnutu istinu, rešavaju unutrašnje konflikte i bore se sa svojom prošlošću. Postepeno, dok oni iznova upoznaju same sebe i mi identifikujući se sa njima, preispitujemo svoje moralne norme. Jedan od njih pravi digresiju za vreme probe i govori  Izvini, Fabio, ali čini mi se kao da je ovaj Šekspir živeo na ulicama mog grada. Dok sve dublje uplivavaju u delo, shvataju, koliko im književnost nije strana, niti daleka, već veoma dostupna i odviše životna. Polako se njihova svest budi i postaju raskoljnikovski svesni svoje sudbine, dok mi, kao gledaoci sve više prihvatamo koncept čoveka, kao nesavršenog bića, sa svim vrlinama i manama. Kao tačku na i, na ceo proces spoznaje umetnosti, od strane osuđenika, ali i kao tačku na naše razumevanje onih, koji su se oglušili o moralne norme, jedan od njih izgovara Otkada sam otkrio umetnost, ova ćelija je postala zatvor.

Da li su braća Tavijani uspeli u svojoj misiji, prikazavši nam buđenje svesti unutar zatvora, spoznaju umetnosti i duhovne slobode, kada nijedna druga nije moguća, nije na meni da neprikosnoveno tvrdim. Samo Vi možete znati da li na kraju filma još uvek gledate samo zločince ili osećate neku vrstu empatije, shvativši da su i oni, kao i mi, samo ljudi.

Režija: Paolo Taviani, Vittorio Taviani

Scenario: Paolo Taviani, Vittorio Taviani, William Shakespeare

Uloge: Cosimo Rega, Salvatore Striano, Giovanni Arcuri, Antonio Frasca, Juan Dario Bonetti, Vincenzo Gallo, Rosario Majorana, Francesco De Masi

Direktor fotografije: Simone Zampagni

Montaža: Roberto Perpignani

Trajanje: 76 minuta

Nagrade – Festivali: Berlin 2012 – Zlatni medved, Nagrada ekumenskog žirija Karlove Vari, Njujork, AFI FEST, Sidnej

Ocena: 9,5

The post Cesare deve morire – Cezar mora umreti (2012) appeared first on Svet Filma.

Snajperista na krovu. Pet, čini se nasumično ubijenih osoba. Munjevito hapšenje. Svi dokazi posredni i neposredni vode do samo jedne osobe, bivšeg snajperiste James Barr-a, koji je već jednom u Iraku pucao i ubio. Od njega se traži samo da jednostavno prizna. Samo 16 sati od samog događaja, glavni istražitelj i tužilac očekuju potpis. Umesto priznanja, on traži da pozovu samo jednu osobu, osobu koja ga je već hapsila, ispitivala, progonila. On traži pomoć od Jack Reacher-a.

Ovo je film, za koji su tvorci inspiraciju pronašli u knjizi, tačnije u seriji knjiga autora Jim Grant-a, poznatog pod literarnim pseudonimom Lee Child. Ovaj Britanski pisac triler romana rođen 1954, od 1997 godine do danas objavio je čak 17 dela (18 se očekuje u avgustu 2013) sa Jack Reacher-om kao glavnim junakom.

Ko je Jack Reacher? Jack Reacher je duh. Nema čak ni vozačku dozvolu, važeću ili nevažeću. Nema adresu boravka, ni trenutnu ali ni prethodnu. Bez kreditne kartice, kreditne istorije, poštanskog faha, mobilnog, emaila. Jednostavno ništa, ili skoro ništa.

Ipak nešto ima. Pre nego što je postao duh, ovaj čovek je imao savršen vojni dosije. Vojnička krv. Rođen i odrastao u vojnim bazama u inostranstvu. Majka Frncuskinja, otac marinac. Prvi put je došao u SAD da studira na West Point-u. Tri godine kasnije odlazi u rat. Irak, Avganistan, Balkan, gde god je potrbno. Slede odlikovanja: Srebrna zvezda, Bronzana zvezda, Legija za zasluge, Orden za izuzetnu službu kao i Purpurno srce. Većinu vremena služio je u vojnoj policiji. Po svim pokazateljima briljantan istražitelj. Doduše u isto vreme i problematičan. Degradiran u čin kapetana, ali ponovo unapređen u majora. Pre dve godine napustio je vojsku, nakon celog života provedenog u vojsci samo je otišao. Po drugi put dolazi u SAD i jednostavno nestaje, postaje duh.

Kako naći takvog čoveka? Ako ga tražite, teško, verovatno nikako. Ako to sam poželi, lako. On se prosto pojavi, baš pred onima koji bi da ga pronađu. Svi u čudu, a on izgovara jasno James Barr.

U tom trenutku James Barr u komi, teške povrede glave.

Drugi zaplet, dok javni tužilac i glavni istražitelj pokušavaju da saznaju nešto od Jack Reacher-a, pojavljuje se advokat glavno optuženog, opet slučajnost ili nešto više ćerka javnog tužioca. Jack Reacher negira pre svega da je prijatelj Barr-a, čak tvrdi da je Barr lud i da bi najradije želeo da ovaj plati za ono što je uradio. Ili kako sam kaže “nisam došao da mu pomognem došao sam ovde da ga sahranim”.

U trenutku vam stvarno ništa nije jasno. Ko je ovde lud, ko kome pomaže a ko odmaže? Ko je spreman da traži pomoć od nekoga kome je jedina želja da ga sahrani? Zašto je Barr tražio tog i takvog Jack Reacher-a?

Ko je James Barr? Po tvrdnji Jack Reacher-a “samo jedan od onih koji traže legalan način da bi ubijali”. Postao je snajperista, vredno vežbao. 2000 ispaljenih metaka nedeljno. Konačno je poslat u Irak. Dve duge godine bez dozvole da ispali metak. A onda dolazi vreme za njegovo povlačenje, rat za njega je gotov, pri tome posle četvrt miliona ispaljenih hitaca u metu i nijedan jedini u živu metu poražavajuća istina još bolnija. Rešenje. Pucaće! Mete, uopšte nije bitno u koga, samo da se sve ne završi bez ispaljenog metka.

Dobro je prikrio tragove, skoro da se izvukao. Ipak je uhvaćen. Uhvatio ga je Jack Reacher lično. Sreća, sudbina ili ko zna šta James Barr se izvukao od zatvora, bez obzira i na direktno priznanje kompletnog događaja. Spasilo ga je to što je srećom i neznajući pucao i eliminisao četvoricu najamnika, koja je predhodni vikednd provela u seriji silovanja devojaka i žena. Čak njih 28 starosti od 11 do 54 godine.

Izvukao se tada. Da li je pomislio da se može izvući još jednom ili je reč o nečem drugom?

A dokazi, pregažen čunj, puščana čaura, novac u aparatu za parkiranje sa otiskom, gle čuda otiskom obučenog vojnog snajperiste James Barr-a. Tu je još i pickup vozilo sa jasno vidljivim tablicama na snimku bezbednosne kamere, opet Barr-ov. U podrumu Barr-ove kuće municija, ručno pravljena, savršeno poklapanje, sa pronađenom čaurom.

Koliko događaja, pitanja, jasnih i nejasnih stvari u samo dvadesetak uvodnih minuta ovoga filma. Verovali ili ne ostalo je još punih stodeset minuta da Jack Reacher pronađe i da odgovore. Pre svih onaj osnovni odgovor, da li je Jame Barr kriv i ovoga puta ili je ipak nevin.

Biće tu još zapleta, pitanja i odgovora, ali vam njih neću odati, čak ni u naznakama, jer tako bi vam uskratio zadovoljstvo da pogledate ovaj dobar triler.

Iako Tom Cruise nimalo ne liči na autentičnog Jack Reacher-a iz romana Lee Child-a, odlično se uklopio u lik i dao mu nešto dodatno na težini. Inteligentni zapleti i još bolji rapleti uz pomoć ostatka dobro odabrane glumačke ekipe učiniće vam dva sata provedena uz ovaj film maksimalno interesantnim, dinamičnim i povremeno napetim. I ako će vam sve u trenutku izgledati jasno i predvidljivo, već sledećeg momenta shvatićete da to i nije baš tako kako ste pomislili, da se tu ipak krije nešto drugo.

Da li je sve moglo biti još malo bolje, interesantnije, pa i još malo manje predvidljivo? Jeste! Ali je i ovako dovoljno dobro da vreme provedeno uz ovaj film nećete ni osetiti, a u isto vreme daje mogućnost da sledeći nastavak priče o Jack Reacher bude još bolji. U nadi i isčekivanju istog…

Uživajte!

Režija: Christopher McQuarrie

Pisac knjige: Jim Grant-a, pod pseudonimom Lee Child

Scenario: Christopher McQuarrie

Uloge: Tom Cruise, Rosamund Pike, Richard Jenkins, David Oyelowo, Werner Herzog, Jai Courtney, Vladimir Sizov, Joseph Sikora, Michael Raymond-James, Alexia Fast, Josh Helman, Robert Duvall, James Martin Kelly, Dylan Kussman, Denver Milord,

Trajanje: 130 minuta

Ocena filma: 8

The post Jack Reacher – Džek Ričer (2012) appeared first on Svet Filma.

„Kao prvo, nemaš pravo donositi odluke umesto mene. Ono što si reka da sam ti ja teret…, da se žrtvuješ…,. To nije žrtva. Žrtva je kada ne dobijaš ništa za uzvrat. Ali to ne možeš reći. Jer znaš šta dobijaš? Dobijaš prijatelja!“

Ko bi poverovao da je ovo razgovor dva crtana junaka (ovi likovi bez obzira što je reč o igranom filmu su u osnovi animirani, strip junaci) i da će ovako veliku životnu istinu izgovoriti upravo Obeliks, svom prijatelju koji u ovom duetu važi za pametnijeg, Asteriksu. Upravo ovakve misli su ono što nam gotovo uvek donosi ova vrsta filma, pa bez obzira na svu skepsu i kritike koje se o takvim filmovima pojave, shvatite da oni najmlađi ali i njihove tate i mame imaju još uvek šta da nauče u ovim i ovakvim filmovima.

Stari tandem na novom zadatku. Asteriksa ovoga puta igra Edouard Baer, ali u startu moram reći da meni lično pomalo nedostaje Christian Clavier koji je sjajno tumačio lik Asteriksa u predhodnim avanturama. Daleko od toga da Edouard Baer nije dobro odradio posao, prošlo je čak i dovoljno vremena od predhodno snimljenog nastavka, punih deset godina, ali nešto šarma i vrcave glume sjajnog komičara Christian Clavier-a svakako bi dalo dodatne snage ovome filmu. Ovako, Gérard Depardieu kao Obeliks je ipak mora da na svojim, mora se priznati sve širim leđima, dobrano povuče i za ostatak ekipe, kako bi film bio što efektniji i bolji. O glumi Gérard Depardieu stvarno ne treba trošiti reči, bez obzira na žanr, ulogu ili tematiku filma on je jednostavno sjajan. Jedino što mislim da mu u sledećem nastavku stvarno neće više biti potreban kostim za ulogu Obeliksa, njegovi gabariti postaju toliki da sve više liči na svoj lik koji tumači.

Vratimo se sada samom filmu. Cezar je sada krenuo u pohod na Britaniju. Dobro informisan kao i uvek, saznao je da ovaj čudan narod ima još čudniji običaj, svakoga dana u pet popodne sve se zaustavi, jer Britanci tada piju toplu vodu, često sa malo mleka. Taktika je jednostavna, napadati Britance svakoga dana u vreme ovog čudnog rituala, pobeda će biti brza i laka, ubeđen je Cezar.

Cezarova strategija donosi rezultate, ostalo je samo jedno slobodno britansko selo. Britanska kraljica, uznemirena zbog konstantnih napada, zove na savetovanje svog sunarodnika Jolitorax-a. Uz šolju tople vode, sa malo mleka podrazumevase, Jolitorax iznosi stidljivo svoju ideju. Čuo je da postoji jedno malo selo, koje je uz pomoć čarobnog napitka uspelo da se suprostavi Cezarovoj imperiji. Mali problem je što je to selo u Galiji, ali se on dobrovoljno javlja da ode i potraži pomoć lično.

U galskom selu srdačno je dočekan, a Asteriks i Obeliks od poglavice dobijaju zadatak. Puno bure čarobnog napitka odneti u Britaniju, pomoći Jolitorax-u i njegovom narodu, ali na put moraju da povedu i Goudurix, poglavicinog rođaka, plašljivog, romantičnog i pomalo smotanog. Pa sad i ne tako malo smotanog.

Zanimljiva avantura počinje, a donaće nam dosta komičnih scena, još više letenja rimskih legionara posle susreta sa Obeliksovim pesnicama, upoznavanja sa britanskim običajima, ma kako oni povremeno bili karikirani, Cezarovih nadanja i razočarenja kao i nekih lepih i pametnih dijaloga od kojih je jedan već pomenut na samom početku ovoga teksta.

Klinci i klinceze, će sigurno uživati, a tate i mame će imati dosta toga da vide i da sa posebnom pažnjom odgledaju ovaj film.

Uživajte!

Režija: Laurent Tirard

Autor stripa: René Goscinny, Albert Uderzo

Scenario: Laurent Tirard, Grégoire Vigneron

Uloge: Gérard Depardieu, Edouard Baer, Guillaume Gallienne, Vincent Lacoste, Valérie Lemercier, Fabrice Luchini, Catherine Deneuve, Charlotte Lebon, Bouli Lanners, Dany Boon, Atmen Kelif, Jean Rochefort, Gérard Jugnot, Luca Zingaretti, Filippo Timi,

Trajanje: 110 minuta

Ocena filma: 7,5

The post Astérix et Obélix Au service de Sa Majesté – Asteriks i Obeliks u Britaniji (2012) appeared first on Svet Filma.

Ako izgubiš sve, a dobiješ rat, onda si heroj, ali ako izgubiš sve, a izgubiš rat onda si budala. Teška i surova istina, izrečena iz usta ratnog veterana, u ovoj priči policiskog narednika, koji ulazi u još jedan rat, ovoga puta za spas duše Los Angeles-a.

Vešto smišljena priča od strane scenarista, bazirana delom na istinitim ličnostima, kao i pojedinim događajima, u borbi za prevlast nad gradom koji krajem četrdesetih i dobrim delom pedestih godina prošlog veka umalo nije postao još jedno uporište mafije.

Jevrejski imigrant rođen u Kiev-u, Ukraina, Mickey Cohen (Sean Penn) svoju karijeru profesionalnog boksera, posle povlačenja iz ringa menja karijerom profesionalnog kriminalca. Njegova želja za krvlju, dovodi ga do munjevitog uspona, kao i do visokog statusa praćenog strahopoštovanjem u mafijaskim krugovima. Kao što i sami vidite ovde je reč o istinitoj ličnosti, a njegov mafijaški rad na preuzimanju kako grada Los Angeles-a, a tako i cele zapadne obale, takođe je solidno opisan u samom filmu.

Po zvaničnoj verziji Mickey Cohen je zbog utaje poreza ponovo uhapšen i 1961 godini poslat u Alcatraz, odakle je otpušten 1972 godine.

U filmu je nešto drugačije, a iskreno rečeno više bih voleo da je ova filmska verzija u stvari ona prava, istinita, koja samo nije smela biti objavljena u javnosti.

U ovoj filmskoj priči Chief Parker (Nick Nolte) takođe istinita ličnost, po dolasku na mesto šefa policije LAPD, angažuje narednika John O’Mara (Josh Brolin), ratnog veterana iz drugog svetskog rata. Zadatak je jasan. Zaustaviti na sve moguće načine Mickey Cohen-a, ali O’Mara i njegova ekipa koju može i mora sam da odabere, neće postojati za javnost. Nema zasluga, pohvala, unapređenja, zaštite i dodatne pomoći od strane policije. Postoji samo surova borba, pravi rat protiv mafije i ne samo nje.

John O’Mara je prihvatio izazov, bez razmišljanja, on i onako sam uz sve otpore i spoticanja, već vodi rat protiv Cohena i njegove organizacije. Jedino što to sve više liči na Don Kihotovski rat protiv vetrenjača. Korupcije je javno vidljiva na svim nivoima, policija, sudstvo, politika, realno kada se malo bolje pogleda u svim segmentima društva. Droga, prostitucija, ilegalna kocka su glavni stubovi Cohen-ove organizacije. Ogromne količine novca, služe kako za raskalašni život, investiranjeu razvijanje ilegalnog posla, a tako i za korupciju. Kao krajnja instanca, za ono što se ne može kupiti dolazi brutalnost Mickey Cohen-a. Surovost sa kojom šalje poruke, suparnicima i nepotkupljivima, nema granica.

Nasuprot Cohena, kao što je već rečeno, vojni veteran koji nikako ne uspeva da izađe iz rata kao načina života, John O’Mara. I pored molbi supruge u poodmakloj trudnoći, on jednostavno ne želi i ne može da grad koji je odredio za zasnivanje porodice preda u ruke mafiji. A supruga će ga i pored svega razumeti, uz njenu pomoć i sugestije izabraće ekipu ljudi sličnu njemu, oformiće Gangster Squad.

I ako na početku brzopleto, često nevešto i nepromišljeno, počeće da zadaju udarce Cohen-u i njegovoj organizaciji, tamo gde mafiju uvek i najviše boli, rušiće im unosne poslove i izvore finansija, jeda po jedan.

Ovo je film koji se uspešno uklopio u trendove koje gledamo već nekoliko godina u većini Hollywood-skih otvarenja. Brutalnost i krvava nota, podignute su na nivo realnosti. Poseban pečet na isticanju lika negativca takođe je još jedna karakteristika na kojoj se posebno insistira, a kojoj je u potpunosti odgovorio Sean Penn svojom ulogom, takođe je nešto što je već viđeno kao trend u poslednjoj deceniji filma.

Inteligentno postavljena priča od strane scenariste Will Beall-a koji je inspiraciju našao u istoimenoj knjizi „Gangster Squad” autora Paul Lieberman-a, dala je šansu ostatku filmske ekipe, da stvori jedan dinamičan i intrigantan film o borbi za spas Los Angeles-a.

Lično nisam pobornik ideje da cilj opravdava sredstvo, pa i ako su momci iz Gangster Squad-a u trnutku krenuli upravo tim putem, na kraju nam zajedno sa tvorcima ovog dela ukazuju i pokazuju da pobeđuje ipak ona pozitivna i ljudks strana, a zar bi drugačije i mogla biti spasena nečija duša, pa sve da je upitanju i jedan grad.

Da li je vreme da iz Hollywood-a ponovo stižu malo manje realistični, a malo više romantični filmovi, nisam taj koji može da odluči, ali sam taj koji može da zaključi. Da, mislim da je vreme. Bojim se da ova preterano surova i realna slika, koja nam sve više stvara iluziju da smo deo događaja, sve više pravi problem u našim glavama i osećanjima. Strah me je da pojedini autori zaboravljaju na moć i inspiraciju pokretnih slika, te da je u ovom filmu spasena duša jednog grada, ali da je u isto vreme kako u njemu a tako i u seriji filmova koji su nastajali i nastaju u ovo vreme dominantne brutalnosti počela da se gubi duša jedne civilizacije.

Bez ikakve želje da umanjim vrednost ovog filma, zaključcima iz predhodnog pasusa, verujem da će te i sami uvideti sve njegove dobre strane. Rat je dobije, bez obzira na gubitke imamo i heroja, vama ostaje samo da …

Uživajte!

Režija: Ruben Fleischer

Pisac knjige: Paul Lieberman

Scenario: Will Beall

Uloge: Sean Penn, Holt McCallany, Wade Williams, James Landry Hébert, Ambyr Childers, Josh Brolin, Mick Betancourt, Mac Brandt, Brandon Molale, Michael Papajohn, Jeff Wolfe, Anthony Molinari, Austin Highsmith, Ryan Gosling, Neil Koppel,

Trajanje: 113 minuta

Ocena filma: 8

The post Gangster Squad – Gangsterski odred (2013) appeared first on Svet Filma.

U 85-oj noći Oskara, neki su čak i fizički pali (Jennifer Lawrence), ali se i uzdigli da prime oskara, a neki drugi su na sreću samo mentalno pali jer su ostali bez određenog broja očekivanih oskara. A kako reče i režiser filma Argo (2012), Ben Affleck, producent i dobitnik oskara za najbolji film, „nije bitno koliko padate, sve dok ste u stanju da se podignete“.

Lista dobitnika izgleda ovako, a kada je malo bolje pogledate videćete da je moj lični utisak apsolutno tačan, oskari su porpilično ravnopravno raspoređeni, a pobednici su takoreći svi, niko ili skoro niko ovoga puta nije gubitnik.

BEST PICTURE

Argo

ACTOR IN A LEADING ROLE

Daniel Day-Lewis - Lincoln

ACTOR IN A SUPPORTING ROLE

Christoph Waltz - Django Unchained

ACTRESS IN A LEADING ROLE

Jennifer Lawrence - Silver Linings Playbook

ACTRESS IN A SUPPORTING ROLE

Anne Hathaway - Les Miserables

ANIMATED FEAUTURE FILM

Mark Andrews and Brenda Chapman - Brave

CINEMATOGRAPHY

Robert Richardson - Life Of Pi

COSTUME DESIGN

Jacqueline Durran - Anna Karenina

DIRECTING

Ang Lee - Life of Pi

DOCUMENTARY (FEATURE)

Searching For Sugar Man

DOCUMENTARY (SHORT SUBJECT)

Inocente

FILM EDITING

William Goldenberg - Argo

FOREIGN LANGUAGE FILM

Amour (Austria)

MAKEUP

Lisa Westcott and Julie Dartnell - Les Miserables

MUSIC (ORIGINAL SCORE)

Mychael Danna - Life of Pi

MUSIC (ORIGINAL SONG)

Adele and Paul Epworth - Skyfall from Skyfall

PRODUCTION DESIGN

Production Design: Rick Carter, Set Decoration: Jim Erickson -Lincoln

SHORT FILM (ANIMATED)

Paperman

SHORT FILM (LIVE ACTION)

Shawn Christensen - Curfew

SOUND EDITING

Per Hallberg and Karen Baker Landers - Skyfall

Paul N.J. Ottosson - Zero Dark Thirty

SOUND MIXING

Andy Nelson, Mark Paterson and Simon Hayes - Les Miserables

VISUAL EFFECTS

Bill Westenhofer, Guillaume Rocheron, Erik-Jan De Boer and Donald R. Elliott - Life of Pi

WRITING (ADAPTED SCREENPLAY)

Chris Terrio - Argo

WRITING (ORIGINAL SCREENPLAY)

Quentin Tarantino - Django Unchained

The post Oscar – Oskar 2013 appeared first on Svet Filma.

Ser Alfred Joseph Hitchcock, (London, 13. avgust 1899. – Los Angeles, 29. april 1980.), britanski filmski redatelj i pisac kriminalističkih i horor knjiga.

Majstor je u domenu kriminalističkog žanra. Hitchcock je u svojim trilerima nadišao standarde koji zadovoljavaju publiku, postigavši ujedno popularnost ravnu glumačkim zvezdama. Postaje kultnim režiserom i svrstava se u red najvećih majstora eksperimenta filmskog izraza, te je proglašen originalnim stilistom koji se često citira i imitira. Preciznost kadriranja u njegovim delima dovedena je do savršenstva. Karakteristike njegovih filmova su sklonost montaži ili pokretima kamere, crni humor, ironija i cinizam, napetost i šok, izmena komičnih i tragičnih elemenata, atraktivna, uzbudljiva i napeta fabula kao maska za dublju, misaonu podlogu njegovih dela.

Sam film Hitchcock (2012) dobrim delom je inspirisan knjigom Stephen Rebell-a “Alfred Hitchcock and the Making of Psycho”, o nastanku jednog od najvećih dela filmske umetnosti i njenom legendarnom režiseru. Sam Rebell kao inspiraciju za knjigu imao je u obimnom članku koji se 1986 godine pojavio u časopisu “Cinefantastique magazine”, kao i u tekstovima iz lične arhive velikog režisera. Da bi upotpunio sliku Rebell je uložio ogroman trud i uspeo da intervjuiše sve u tom momentu žive učesnike događaja, te konačno 1990 godine objavi knjigu.

Da li je režiser Sacha Gervasi dovoljno vremena u filmu posvetio nekim karakteističnim mestima iz filma Psycho ili ne, ostaje kao tema kojom će se baviti pre svega kritika i fanovi Hitchcock-ovih filmova. Ja bih mogao da nađem i razloge za, ali i čini mi se mnogo više onih protiv. Oni koji žele da znaju više o samom filmu odgledaće Psycho, Sacha Gervasi je ipak želeo svoj autentičan, autorski film a ne kopiju Hitchcock-ovog dela i duboku analizu Psych-a. Gervasi ipak analizira, ne beži od toga, ali ne analizira film, bar ne njegove detalje, nego analizira samog Hitchcock-a, njegove strahove i tajne, njegove požude i strasti, njegovu hrabrost, istrajnost do samouništenja i pre svega njegovu viziju. Viziju da vidi ono što drugi ne vide. Viziju propraćenu spremnošću da se zarad te vizije sve stavi na kocku, ugled, sigurnost pa i materijalna strana, bez obzira na cenu.

Hitchcock, ludak ili genije? Još jedna dilema koju pred nas stavlja Sacha Gervasi ili bolje rečeno Anthony Hopkins. Odavno znam da je linija koja razdvaja ova dva pojma ili stanja čovekovog duha često tanja od vlasi na glavi, a Anthony Hopkins me je još jednom uspešno podsetio na to. Očito je da je Hopkins uložio mnogo truda i želje da pronikne duboku u psihu velikog režisera, a maska i efekti samo podržavaju i zaokružuju tu sliku u potpunom.

Kako je reč o biografskom filmu, bez obzira na pomenute dileme da li se trebalo baviti više detaljima samog filma, vratiću se još jednom na viziju velikog režisera.

Posle uspešno završenog projekta, Hitchcock se našao u periodu potrage za novom inspiracijom, u traženju teme za novi film. Našao ju je u knjizi Robert Bloch-a. Upavo na tom mestu kada je pomislio da je rešio ključni problem, Hitchcock je naišao na pravi problem, Paramount Studio za koji je režiser bio vezan ugovorom i njegovi vodeći ljudi nisu bili spremni da stanu iza projekta.

Vizionarski verujući u ono što radi Hitchcock se odlučuje na gotovo sulud korak, sam će da finansira projekat, a Paramount će samo da vrši distribućiju gotovog filma u bioskopima. Ogroman rizik, još veće ne razumevanje, ali i snaga i volja da se istraje na onome u šta se veruje. Ta karakteristika je valjda ono ključno što razdvaja velike od osrednjih, vizionare od radilica, hrabre od kukavica.

Pararelno sa borbom da se snimi film, koji treba da promeni sliku filmske umetnosti, Sacha Gervasi i Anthony Hopkins nam prikazuju i opsesiju režisera za njegovim glavnim glumicama. Uz sve ovo ide i priča odnosa Hitchcock-a i njegove supruge Alme Reville, kao i njegove opsesije vezane za nju. Hitchcock majstor režije, zapleta i raspleta ništa se drugačije ne ponaša u svom profesionalnom ali i u privatnom životu.

Na mene lično, ceo film, ali pre svega gluma Anthony Hopkins ostavili su odličan utisak, pri tome su mi pomogli da malo bolje razumem neke stvari u delima velikog majstora režije Ser Alfred Hitchcock-a. Da li su baš sve verno prikazali ne znam, neću ni saznati, jer jedini ko bi to mogao da nam potvrdi ili opovrgne još od 1980 nažalost nije sa nama. Meni je dobro i ovako, a moglo je i drugačije kao i sve u životu, pa sve je režija, dobar kadar i montaža, to nas je bar naučio Ser Alfred Hitchcock.

Uživajte!

Režija: Sacha Gervasi

Pisac knjige: Stephen Rebello

Scenario: John J. McLaughlin

Uloge: Anthony Hopkins, Helen Mirren, Scarlett Johansson, Danny Huston, Toni Collette, Michael Stuhlbarg, Michael Wincott, Jessica Biel, James D’Arcy, Richard Portnow, Kurtwood Smith, Ralph Macchio, Kai Lennox, Tara Summers, Wallace Langham,

Trajanje: 98 minuta

Ocena filma: 8

The post Hitchcock – Hičkok (2012) appeared first on Svet Filma.

Možete li da zamislite film u kojem je opisan jedan psihopata? Mnogi će reći već viđeno. Da li moežete da zamislite film koji se bavi sa sedam psihopata, e to se već ne viđa tako često. 7 samuraja, 7 veličanstvenih, da, ali 7 psihopata na jednom mestu, mnogo je ljudi.

Režiser ali i potpisnik scenarija Martin McDonagh, se potrudio da nam ovoga puta dočara upravo to, sedam različitih osoba, povezanih jednom zajedničkom linijom, linijom smrti. Nije ovo prvi put da se ovaj irski režiser bavi temom psihopata i ubistva. Od svog prvog filma Six Shooter (2004) preko In Bruges (2008), njegovi scenariji su prožeti pričom o psihopatama, samo se ovoga puta njihov broj povećao do sedam.

Dvojica ubica u isčekivanju da naiđe njihova žrtva bivaju ubijeni. Maskirana osoba, koja ih je ubila, baca pored njih dve karte žandara. Psihopata br.1

Marty (Colin Farrell) je pisac scenarija, zaglavljen u bezidejnost i mnogobrojne propale pokušaje da pronađe inspiraciju. Svoju frustraciju obično leči većom dozom alkohola. Izdavač ga već proziva, očekuje novi scenario, žena koju voli Kaya, takođe se već pomalo nervozno raspituje o njegovom radu ili bolje rečeno neradu. Jedini koji ga podržava je Billy, njegov prijatelj, za koga se baš i ne može reći da je sasvim normalan. Billy uporno pokušava da ubedi Marty-a kako treba da zajednički pišu novi scenario, pričajući mu razne sulude priče u pokušaju da ga inspiriše.

Billy inače ima razvijen posao, kako sam kaže pozajmljivanja pasa, što u prevodu znači ukrade psa, a onda ga preko svog saradnika vrati unesrećenom vlasniku, koji im u trenutku oduševljenja da ne tako malu novčanu nagradu za pronađenog ljubimca. Interesantan način poslovanja, pri tome nema plaćanja poreza.

I dok Marty želi da iz njegovog scenarija za koji ima zadato ime Sedam psihopata, nastane film o ljubavi i miru, Billy je uporan da mu predoči kako je film o psihopatama ipak pravo rešenje, ako je tu mnogo ubistava i krvi. Pokazaće mu novinski članak o već pomenutom ubici Psihopata No1, uz detaljno objašnjenje o njemu kao momku koji ubija samo ubice.

Billy ima i drugu priču. Kvekeru je nestala ćerka. Nađena je nešto kasnije masakrirana, od ubice ni traga. Ipak godinu dana kasnije ubica je ne mogavši više da se nosi sa onim što je učinio ušao u policisku stanicu da se preda i dobije zasluženu kaznu. 17 godina robije, nije mu teško palo, našao je sebe u veri i može se reći potpuno se promenio, više nije bio psihopata. Kada je izašao na slobodu i poželeo da počne život ispočetka, gde god bi pošao ugledao bi oca svoje žrtve kako stoji i posmatra ga. To praćenje potrajalo je još punih jedanaest godina. Tada je ubica pomislio da je u tumačenju vere našao rešenje da konačno pobegne od Kvekera. Samoubistvo je siguran put u pakao, tamo ga radikalni hrišćanin kakav je svaki Kveker sigurno neće pratiti. Sedeći pored prozora prerezao je sebi vrat, ali poslednje što je video je Kveker koji iz džepa vadi britvu i preseca sebi vrat. Psihopata Nr.2

Martin McDonagh će nas lagano kroz isprepletane, naizgled zbrkane a sigurno sulude priče i zaplete upoznati i sa preostalih pet psihopata. Ali će sarkastično, prenaglašeno i podmešljivo opisati Hollywood i šta on donosi ljudima koji u njemu rade i žive. I ako će nam se pojedini delovi učiniti dosadnim, a Marty-eva priča sporom i razvučenom koja se pri tome i ponavlja, črni humor će nas pratiti sve vreme i biti upravo ono što film podiže i čini interesantnim.

Očito je da McDonagh voli da nas vodi pričom od farse do tragedije i nazad, te da se ironično naruga svim brutalnim filmovima koje nam danas filmska produkcija stalno servira. I ma koliko da u trenutku niste sigurni da li je to ironija ili još jedan od projekata baziranih na besomučnom ubijanju režiser i scenarista McDonagh će se izdići iznad situacije i pokazati nam pravu sliku i mišljenje o svemu.

I ako obiluje scenama nasilja, deluje na momente suludo a sve vreme totalno zbrkano i zbunjujuće, drugačiji u svakom slučaju od onoga uobičajnog na šta smo navikli ovaj film nam pruža mnogo toga za razmišljanje. Pre svega ovakav kakav činjenično jeste ovaj film mi je ipak pokazao da postoji čudna nit kretanja ljudi u jednom zatvorenom, da ne kažem začaranom krugu, gde su ili bolje rečeno gde smo usmereni jedni na druge, a do kraja naših životnih priča shvatićemo da iz tog kruga ljudi i ne mođežemo izaći.

Uživajte!

Režija: Martin McDonagh

Scenario: Martin McDonagh

Uloge: Michael Pitt, Michael Stuhlbarg, Sam Rockwell, Colin Farrell, Abbie Cornish, Christopher Walken, Helena Mattsson, Linda Bright Clay, Harry Dean Stanton, James Hébert, Christopher Gehrman, Christian Barillas, Joseph Lyle Taylor, Kevin Corrigan, Woody Harrelson,

Trajanje: 110 minuta

Ocena filma: 8,5

The post Seven Psychopaths – Sedam Psihopata (2012) appeared first on Svet Filma.

Svašta sam očekivao od Quentin Tarantin-a, ali je ponovo uspeo da me iznenadi. Prvi Đango iz 1966 bio je legendarni Franco Nero, a onda su se ređali mnogi manje ili više poznati glumu opštoj maniji snimljenih filmova krajem šezdesetih i početkom osamdesetih u kojima je glavni junak ledeno hladni revolveraš Đango. Bio je tu i George Eastman, pa i Terence Hill, ali nikome, ama baš nikome, nije palo napamet da Đango bude crnac. Pardon, do Quentin Tarantin-a nikome nije palo napamet, a onda evo šok majstora koji sve okrene naopako pa evo i prvi put crnog Đanga.

Nije prvi put da Tarantinovi glavni junaci teža ka osveti, videli smo to i mnogo puta ranije, a svaki put je to bilo sa ozbiljnim razlogom. U Kill Bill, osveta je prouzrokovana masakrom sa venčanja, u Inglourious Basterds, glavni junak se sveti za ubistvo svoje jevrejske porodice, a ni ovde u Django Unchained Tarantino nije pobegao od iste ideje vodilje. Đjango crni rob sa juga amerike, sticajem sretnih okolnosti postaje slobodan čovek, sa samo jednim ciljem u životu, da oslobodi svoju ženu koja je još uvek rob na jednoj plantaži, ali i da se osveti za svo zlo koje im je naneto.

Možda će vam se u trnutku činiti da Tarantino preteruje u brutalnim scenama, sa mnogo krvi i nasilja. Samo vam se čini, on samo po mom mišljenju verno opisuje realnu i veliku ljubav američkih robovlasnika prema njihovom vlasništvu. Tada je amerika bila nažalost još uvek zaostala i zastarela, bar u jednom svom južnijem delu. Sve će srećom vrlo brzo promeniti. Samo dve godine kasnije u odnosu na događeje iz filma, doći do civilizovanog rata između tog zaostalog robovlasničkog juga i demokratskog severa. Na svu sreću demokratski sever će argumentovano ubediti jug da se odrekne prava na robove, a crni ljudi će postati punopravni članovi zajednice, koje niko više neće zlostavljati, maltretirati, ubijati, oni će se slobodno školovati, izlaziti na izbore, živeti kao normalni i ravnopravni ljudi. Uostalom tako će ujedinjena amerika ubuduće pa sve do današnjih dana ceo svet argumentvano ubeđivati da je demokratija prava stvar u kojoj se jednakost i ravnopravnost svih strana podrazumeva. Dakle, možda malo boli, al to je Tarantinov način da nam pokaže i razgoliti istinu ma kakva ona bila.

Ono što je meni lično uvek bilo fascinantno je veština i moć da se sulude ideje čak i naučno dokažu, a da oni koji te sulude ideje brane i opravdavaju u njih bezrezervno veruju. Antropološko dokazivanje činjenica dominacije bele nad crnom rasom, na lobanji ubijenog roba, ništa se ne razlikuju od nacitičkih i nekih drugih metoda u odbrani teorije o višoj rasi, a strast i vera u isto je zapanjujuća.

Kolika je moć Tarantina da sve izokrene, dovede do paradoksa, prosto je fascinantno. Kada vidite da crnog Đanga na početku pa i tokom celog filma, gle čuda jedan Nemac tretira kao čoveka, pri tome spreman da žrtvuje i svoj život samo da bi se razlikovao od superiorne više rase sa juga Amerike, gotovo vam ništa više neće biti jasno. Da li ste bili pažljivi na svim časovima istorije, ko je tu demokrata, ko rasista, ko, šta koga i kada tu brani, a ko ubija. Odgovor je tu pred vašim očima sve vreme, Tarantino ga ni ne sakriva mnogo, čak šta više samo ga pomenutim pradoksima brutalnije razgolićuje.

Da bi sve bilo ovako jasno, pitko i vidljivo, a u isto vreme paradoksalno i zbunjujuće Tarantinu je pomogao po meni izbor filmskog žanra u vidu vesterna ali i sjajan glumački trio Jamie Foxx, Christoph Waltz, Leonardo DiCaprio. I ostatak glumačke ekipe sa Samuel L. Jackson-om na čelu bio je apsolutno na visini zadatka, a izbor muzike i odlična kamera upotpunjuju sliku i oprvdavaju pet nominacija u trci za ovogodišnju nagradu Oskar. Ipak i pored svega navedenog, scenario Quentin Tarantina je ona ključna stvar koja ovom filmu daje nemerljivu snagu i ostavlja upečatljiv utisak.

Da li će demokratska Amerika izvuči pouke iz Tarantinovih poruka? Neće! To su bile i ostale moje dečečke zablude. Veliki batinaš će i dalje u okviru svojih interesa mlatiti ostatak sveta, kako bi ga demokratizovao, a demokratski jug će i dalje mrzeti svog predsenika samo zato što je crnac. To smeta svima koji znaju šta je pravda i istina, to smeta i Tarantinu, zato je još jednom progovorio kroz crnog Đanga. Zato nam je podario još jedan film za uživanje.

Uživajte!

Režija: Quentin Tarantino

Scenario: Quentin Tarantino

Uloge: Jamie Foxx, Christoph Waltz, Leonardo DiCaprio, Kerry Washington, Samuel L. Jackson, Walton Goggins, Dennis Christopher, James Remar, David Steen, Dana Michelle Gourrier, Nichole Galicia, Laura Cayouette, Ato Essandoh, Sammi Rotibi,

Trajanje: 165 minuta

Ocena filma: 9,5

The post Django Unchained – Đangova Osveta (2012) appeared first on Svet Filma.

Whip Whitaker (Denzel Washington) je pilot, civilni pilot na redovnim linijama komanije “Cast Away”. Znao sam i ranije da piloti često i mnogo piju, neke od njih sam upoznao i lično, a sve je uvek bilo tumačeno kao begstvo od stresa.

Ipak upoznavanje sa Whip Whitaker kroz početak filma Flight, bio je više nego brutalan, čini se i preterano detaljno prikazan, a količine svih vrsta konzumiranog alkohola, a nažalost i droge gotovo neverovatne.

Ipak jako brzo Whip Whitaker-a vidimo u pravom elementu, prvo kako maestralno podiže avion kroz oluju nad aerodromom i obezbešuje miran let, čak uspeva da malo usput i odrema, mada to nije baš uobičajna ni rutinska procedura. Let se nažalost ipak komplikuje, zbog kvara avion naglo gubi visinu sa pretnjom da upadne u kovit i rapadne se. Whitaker je pravi covek na pravom mestu, nemogućim manevrom uspeva avion da spusti na polje pored male crkve. Izbegnuta katastrofa, peko sto preživelih putnika, Whip Whitaker pilot heroj!

Ali kao i sve u životu postoji i druga strana medalje. Četiri poginula putnika, dva poginula člana posade, rutinski test toksikologije, obavezan u ovakvoj situaciji, korak po korak okreću stvari u drugom pravcu.

Upravo o tome govori ovaj izvanredan film. Kako čovek koji ima sve predispozicije da bude pravi i istinski heroj u svakom smislu i pogledu uspeva da uništi kako svoj a tako i život njemu bliskih osoba zbog laži, prevara i svega drugog što čini da bi kako od sebe samog a tako i od drugih sakrio elementarnu činjenicu da je alkoholičar.

Bez obzira što čelnici njegove kompanije i advokati pokušavaju da ga zaštite, nalazeći sve moguće načine da očiste njegovu biografiju i događaje neposredno pred sporni let, on duboko zabrazdio u bolest, gotovo se trudi da im odmogne na svakom mogućem koraku. Da li to radi svesno, ne! Sam u momentu želi da se otrgne ali nikako ne uspeva, te iz pijanstva ide u novo pijanstvo iz problema u problem. Talenat koji pokazuje kada je u pitanju raznovrsnost da se na najraličitijem mestu u kući ili okolini kuće sakriju i rasporede kako prazne tako i pune flaše alkohola meri se sa njegovom pilotskom veštinom.

Iskreno me je ovo navelo na razmišljanje o tome da je verovatno neko iz najuže filmske ekipe imao isti ili sličan problem kao i heroj filma, jer ja stvarno ne znam drugi način da se ovako vešto i maštovito skrivaju pomenute količine flaša.

Okrenimo se sada malo Denzel Washington-u, koji više nego sjajno nosi ovaj lik. Kroz njegovu glumu jasno se vidi koliko je Whip ponosan čovek, ali u isto vreme koliko i kako tim svojim ponosom prikriva i prekriva trenutke samosažaljenja. Istaknuti narcizam i samoisticanje koje nam Washington takođe vešto prezentira, još jedna su maska na licu sjajnog pilota, iza koje se jasno krije duboki osećaj krivice za sve presvega porodične neuspehe i uzaludnost. On je pijan gotovo uvek kada je neophodno da bude trezan. Iako uzroci Whip-ovog alkohilizma nigde nisu jasno bjašnjeni, čini se da upravo to i omogućava skokove u ponašanju od sjaja do očaja, koje Washington gotovo maestralno dočarava.

Sa trajanjem filma primetićete da lagano ulazite u fazu dvojnog osećanja prema glavnom liku. Od osećaja divljenja čoveku heroju, pilotu čiji uspeh ni na simulatoru deset najboljih kompanijinih pilota nije uspelo da ponovi do potpunog sažaljenja prema čoveku koji se na vaše oči pretvara u ruševinu. Upravo ta osećanja, pa do onih da u trenutku poželimo da ga zaštitimo od svih peripetija i omogućimomu da živi i radi kako želi do osećaja i želje da ga treba kazniti i to strogo i surovo za sve što radi, samo je još jedan dokaz o veštini i snazi glume velikana kakav je Denzel Washington. To njegovo sjajno balansiranje sa likom, težinom problema od sjaja do očaje i našim osećanjima prema liku koji tumači daju dubinu i snagu ovom filmu, kakva je retko viđena poslednjih godina. Veliki glumci uspevaju da nam približe istinu života, ali da ipak nekako duboko i intimno shvatimo pre svega ono pravo i dobro što takva istina sadrži. Denzel Washington kroz ovaj film još jednom nam dokazuje koliko je veliki.

Iako lično spadam u onu grupu ljudi koja se nikada, slovom i brojem nikada nije napio u životu, ovaj film je pred mene postavio veliki broj pitanja i dilema, te me naterao da se ozbiljno zamislim nad sudbinom ljudi kojima pre svega alkohol a i droga uništavaju život. Koliko je ponekada teško suprostaviti se takvim porocima meni iskreno nije poznato, Denzel Washington je uspeo da mi dočara makar deo te priče. On i karakter koji glumi Whip pobeđuju pre svega sebe i daju novu šansu sebi, ali i onima koji će se na njih ugledati, a meni daju za pravo da i vam kažem da je ovo onaj od filmova koje ne treba propustiti, a koji će vam pored teške teme za razmišljanje doneti i dovoljno prostora za uživanje.

Uživajte!

Režija: Robert Zemeckis

Scenario: John Gatins

Uloge: Denzel Washington, Nadine Velazquez, Carter Cabassa, Adam C. Edwards, Tamara Tunie, Brian Geraghty, Kelly Reilly, Conor O’Neill, Charlie E. Schmidt, Will Sherrod, Boni Yanagisawa,

Trajanje: 138 minuta

Ocena filma: 8,5

The post Flight – Let (2012) appeared first on Svet Filma.