30. L’arrivée d’un train à La Ciotat – Ulazak voza u stanicu (1895)

30. Najboljih nemih filmova po izboru Sveta Filma

Taman kada smo verovali da je nekadašnji konkurent i povremeni oponent Nikole Tesle, samouki Tomas Alva Edison, prvi značajnije utabao stazu istorije filma, pojavljuju se podaci da za prve filmove nastale još krajem sedamdesetih godina devetnaestog veka, i nije zaslužan on, niti čak Emil Reno sa svojim takozvanim praksinoskopskim filmovima, već nepoznati autor. Simpatična zabava za mistifikatore. Ako iza prvih snimaka nalik na filmove ne stoji Reno ili neko od budućih Edisonovih saradnika, a pošto je čitava stvar već u domenu arheologije, otkrivanjem tačnih podataka neka se pozabavi Indijana Džons, iako smo se posle četvrtog nastavka ponadali da ga više nećemo viđati.

Svejedno, Edison još daleke 1893 godine, konstruisanjem prvog studija sa laboratorijom, legendarna Crna Marija, stvara preduslove za nastanak filmske proizvodnje.

Međutim, na temeljime Edisonovih pronalazaka, prvenstveno sinemaskopa, francuski pronalazači Luj i Ogist Limijer, konstruišu kinematograf i ostaju zabeleženi kao ,, očevi,, filma.

Osvrtanje na Luja i Ogista Limijera, zaista bi ostalo zanimljivo samo istoricarima, da nije upravo “Ulaska voza u stanicu”, filma, tačnije snimka od 48 sekundi, koji nama filmskim zaluđenicima ostaje kao pojam za rađanje medija kojem smo skloni da pridajemo veći značaj nego Darvinovoj teoriji ili dolasku Isusa.

“Ulazak voza u stanicu”, prikazan je u znamenitom Grand kafeu u Parizu 28. decembra 1895 godine, sa jos nekoliko filmova braće Limijer. Pomenimo još “Izlazak radnika iz fabrike” , “Hrajnenje bebe” i “Polivenog polivača”.

Priča o “Ulasku voza u stanicu” podgrejana je,  nažalost i ne baš proverenom informacijom o reakciji tadašnje publike, koja je na Ulazak voza na platnu, odreagovala sa strahom, panično bezeći po bioskopskoj dvorani. Istina, trač ili mit, nebitno je , ostaje nam da žalimo što nismo bili među tih tridesetak mučenika. Neko vreme je u upotrebi i revizionistički podatak da se pomenuta projekcija, zapravo odigrala u januaru 1896. Bilo kako bilo, a u slavu filmofilske mitomanije,  važno je da je reakcija publike kanonizovana i figurira kao verovatna.

Sa svojim snimcima iz svakodnevnog života, braća Limijer se označavaju kao začetnici dokumetarizma, a usled narativne intervencije u Polivenom polivacu, doprinose i razvoju filma u pravcu umetnosti. Poliveni polivac, zahvaljujući gegu sa dečakom koji gazi po crevu  za zalivanje, jeste začetak komedije na filmu.

Reakcija publike na “Ulazak voza u stanicu” svedoči o emotivnom potencijalu medija, a zašto je u pitanju bio baš strah, stvar je za filozofsku raspravu. Džordž Lukas je ovoga bio svestan kada u uvodnom kadru Zvezdanih ratova, dok brod sa pobunjenicima bezi od Imperijalnog broda kojem nema kraja, vrši jednu od nebrojenih parafraza Ulaska voza u stanicu. Ka nama, tj. pored nas, voz prolazi kod Luja i Ogista Limijera, a kod Lukasa brod se kreće preko nas i od nas. Na premijeri Lukasovog filma publika je doživela slične emocije, doduše nije bežala po bioskopskoj sali.

Najveća ironija vezana za braću Limijer, tiče se momenta kada je Žorž Melijes pokusao da ih nagovori da unapredjuju kinematograf. Odgovorili su mu da film nema nikakvu budućnost. Epohalna zabluda epohalnih pronalazača. Melijes je predosećao otkrovenje…

Režija: Auguste Lumière, Louis Lumière

Autor serijala “30. Najboljih nemih filmova po izboru Sveta Filma”: Đorđe Marić